Pandemija straha

Piše: Prof. dr. sc. MILAN PODUNAVAC

 

Strah od straha

Dvadeseti vek, prognozirao je A. Kami (Camus), bit će vek straha. To svakako važi i za dvadeset i prvi vek. Globalni val straha prekrio je svet. Korona i strah dominiraju podjednako u privatnim komunikacijama i javnom diskursu. Pandemiju korone prati pandemija straha.

 

Nestala je šutnja o strahu o kojoj nam u uvodu svoje knjige Strah na Zapadu piše Žan Delimo (Jean Delumeau). O strahu ozbiljno piše Marta Nisbauam (Revival of Religion and Politics of Fear), ponovo se vraćajući pitanju šta su ga već postavile Judit Sklar (Judith Shklar) i Hana Arendt (Hanah Arendt): šta je u temelju liberalnog političkog moraliteta: strah ili prava. Živimo u polju „nove normalnosti“ koja je oblikovana „plutajućim strahom“ (Baumann). Strah i nije ništa drugo – drži Bauman – do zajedničko ime za polje nesigurnosti i prostor neizvesnosti, praćen našom nemoći da odgonetnemo izvorišta opasnosti kojima smo izloženi. I građane i zajednice okiva strah.

„Strah od straha“ prva je i najsnažnija emocija. „Strah je ono pred čim sam najviše u strahu; strah izoštrava i nadjačava svaku drugu emociju“, počinje svoj kanonski esej o strahu Montenj (Montaigne). Svi se bojimo. Nema čoveka koji se ne plaši, kaže Sartr (Sartre). Ljudsko biće je plašljivo. Strah uvek ostaje, poručuje  J. Konrad (Conrad). Čovek može razoriti sve u sebi: i ljubav i mržnju, nazore i dvojbe, ali sve dok u njemu kuca život ne može zatomiti strah.

Naša egzistencijalna nesigurnost igra važnu ulogu u istoriji ljudske civilizacije. Bojimo se bogova, smrti, bolesti, gubitka, drugih, moći, stranaca, nepoznatog. Sa stanovišta individue, strah je uvek odgovor na udar na naš integritet, dominantno fizički, ali isto tako psihološki, moralni, simbolički. Sva ljudska bića „organizuju strah“ i naoružavaju se instrumentima i alatima u nameri da se zaštite i suoče sa okolinom i njezinim opasnostima. I individue i ljudske zajednice brane se da bi zatomile i prevladale strah ne samo ogradama svojih kuća i zidinama gradova, već isto tako mehanizmima zakona, institucija, simbolima, mitovima, religijom i kulturom. Istorija civilizacije i nije ništa drugo do osobita „škola hrabrosti“ (Ferrero). Strah i hrabrost, kako učimo sve od stoika, najsnažniji su porivi. Društvo okovano strahom neslobodno je društvo.

Uz sve rizike učinićemo nekoliko opštih refleksija o strahu prije nego izložimo nekoliko teza o odnosu poretka i straha.

Strah je prva emocija koja se pominje u Bibliji. Nisu to ni želja ni sram. Podsećam: Adam jede sa drveta, otkriva da je go i skriva se od boga bogobojažljivo. „Bio sam uplašen jer sam bio go“.

Strah je najsnažnija emocija. Od tri emocije koje ujedinjuju društvo i poredak (strah, čast i blagostanje) strah je najjači, uči nas Tukidid. Tek ćemo mu se vratiti i poslužiti njegovim motivima. Monteskje (Montesquieu), koji je najsnažnije uticao na političku školu „liberalizma straha“ (J. Shklar), definiše strah kao „psihološku reakciju“ na opasnosti od nasilja i okrutnosti. Strah ograničava razumno delovanje; strah je isuviše tiranska emocija; isuviše nedobrovoljna i isuviše imperijalna da bi bila kontrolirana. Otuda i ima nešto posebno u režimu straha – despotizmu – što ga razlikuje od svih drugih režima i čini nepopravljivim. Ropska priroda i despotska vladavina idu ruku pod ruku. Osobita forma „dobrovoljnog ropstva“, kojoj svedočimo, u srcu je „novih despotija“. Pandemija straha ih dodatno ojačava.

Strah tiranina

Tomas Hobs (Hobbes) je bio snažno pod uticajem Tukidida, ali i Tacita, za kojeg je govorio da je „rimski Tukidid“. U malom tekstu koji mu posvećuje – Diskursi o Tacitovom početku (Discourses upon Begining of Tacitus) – Hobs uvodi u raspravu pojam: „strah tiranina“. Tacit je naprosto „najveći mogući neprijatelj tiranije“. Evo kratke Hobsove argumentacije, koja je dosta kasno pronađena i objavljena kao „Noćne beleške Tomasa Hobsa“ (druge dvije su „Rasprava o Rimu“ i „Rasprava o zakonima“). Glavne energetske sile tiranije su oholost i strah, „nema moćnijih energetskih sila tiranije oholosti i okrutnosti“. No, ova vrsta poretka rađa specifičnu formu straha („strah tiranina“) jer on je, zarad, „njegove (tiranske) okrutnosti, uplašen zbog takve okrutnosti, a i pravično je da bude uplašen“. Građanski rat najrđavije je stanje u kome se država može naći, takvo stanje „izvorište (podloga) je tiranije“. Iskustvo balkanskih ratova i osobita forma belicističke kulture pokazalo se kao plodno tlo za rađanje „novih despotija“ što nas – „neprijatelje tiranije“ – podseća na ovovremenost ovih normativnih uporišta. Srbija je imala nesreću da je dva puta u poslednjih pedeset godina porodila ovu vrstu negativnih režima. Još je veća nesreća kada se društvu zadesi ovakva „prirodna nepogoda“ u zagrljaju vlasti koja ne poštuje svoje građane, ne poštuje individualne i javne slobode, te pokazuje otvoreni prezir prema demokratiji.

Strah pripada tamnoj strani ljudske prirode. Tukididovi opisi razaranja grčkih gradova Miklana i Korkire pripadaju najmračnijim slikama o ljudskoj prirodi. Izdvajamo tu sliku: „Poput najkrvožednijih barbara, i to najviše kada se nije imalo čega bojati, tračka je rasa poubijala sve u gradu: decu, starce, čak i životinje. Nije se imala čega bojati. Ta brutalnost nije bila zaodjenuta hrabrošću“.  Strah i nesigurnost bojili su grčke tragedije, Senekine horor predstave, štiva Dostojevskog, Konrada, Kamija, Kafke i drugih. Podjednako slike Goje (Panika), dance macabre Tuluz Lotreka (Toulouse-Lautrec) ali radove filozofa Kierkegaarda, Sartra, Heideggera, P. Tiliča (Tillich). Strah obitava u „kraljevstvu tame“ (J. Monnod), univerzumu natopljenom strahom u kome smo sami, nezaštićeni i izgubljeni. Puritanska arogancija devetnaestovekovnog scijentizma koja je obećavala da će nas osloboditi svih iracionalnih poriva (strah je najjači) ovde ne pomaže.

Poteškoća je, na što nas podseća u svom djelu Civilization and Its Discontent S. Frojd (Freud), što je proces civiliziranja u nekom smislu samo-poražavajući. Strahujemo od prirode, bolesti i smrti, socijalnih i političkih ustanova, investiramo u alate sigurnosti, a da se pri tome nikada do kraja ne osećamo sigurni.

Strah je imobilizirajući. Strah imobilizira podjednako energiju ljudi i njihovih zajednica. „Strah je iscedio svu mudrost iz moga razuma“ podseća nas Enija.

Strah je destruktivan. Strah i okrutnost su blizanci. U kanonskom predavanju (Politika i strah) što ga drži pedesetih godina 20. veka, neposredno pred svoju smrt, Franc Nojman (Franz Neumann) upućuje na tri osnovne uloge straha: strah upozorava, strah razara, strah oslobađa. Razarajuća i imoblizirajuća funkcija straha je najsnažnija. I opet primer koji nam ostavlja grčki historičar Plutarh: strah Spartanaca od Helota (robova), kojih je bilo dvadeset puta više, uzrok je povremenih masakara i pokolja. Ovi su pohodi na Helote bili važan deo spartanskog odgoja i treninga kroz koji su prolazili spartanski mladići. Tako su sticali podjednako građanski i vojnički status.

Amore et timore

Na pročeljima javnih ustanova u Rimu stajala je formula koja je razjašnjavala moć rimske imperije. Dva su temelja te moći: jedan je ljubav, drugi je strah. Ta formulacija bila je predmet velikog spora. Enija koji ostavlja sjajne pasaže o strahu i koga u zaglavlje svoga eseja stavlja Montenj uči vladare ovako: “Mrze onoga kojeg se boje, a onome kojeg se boje žele smrt. Doista nema tako velike moći koja bi mogla da podnese mržnju gomile ljudi. Strah je slab čuvar kroz iole duže vreme; ali dobar glas zauvijek vjerno čuva stražu“.

I Ciceron ponavlja da nas ljudi vole zbog naših kvaliteta, onih vrednosti koji nadahnjuju ljude koji u nas veruju. Strah je upravo suprotnost tom poverenju, jer „nema ničeg prikladnijeg nego kada vas vole i ničeg neprikladnijeg kad vas se boje“. Makijaveli je u Vladaocu koji se s pravom označava kao „udžbenik okrutne vladavine“ jer na prvo mjesto stavlja „okrutnost koja je moralna bolest Evrope“ (Montenj) učio upravo suprotno tradiciji rimskog republikanizma: dobro je ako možemo kod podanika probuditi ljubav, ali ako ne možemo, strah je ubedljiviji. Ljudi će raskinuti spone ljubavi, ako nisu praćene strahom od kazne.

Poredak i strah

 U jesen 430. godine Perikle drži besmrtni govor nad grobom palih atinskih ratnika, koji se s pravom u političkoj teoriji naziva najlepšom „odom demokratiji“. Tajna atinskog uspeha je u prirodi poretka (demokratiji) – u slobodi i poverenju njezinih građana u zakone države. Tukidid slika razigranost i punoću javnoga života Atine: javne svečanosti, prekrasne privatne kuće, dobra koja dolaze na atinsku tržnicu iz celoga sveta; slobodno druženje sa strancima. Pri tome – šta često ostaje manje zapaženo – Tukidid u usta Perikla stavlja kanonsku formulu da je u održavanju poretka i zakona „strah naš glavni čuvar“.

Tri su vrste strahova koji čuvaju državu. Prvi je strah od bogova. Drugi je strah od zakona. Treći je strah od neprijatelja. Nije pominjao prirodne nepogode. Godinu dana kasnije, u jesen 429. godine Perikle je umro od kuge. Tukidid ne ostavlja mnogo podataka o samoj smrti Perikla već, potaknut školom Hipokratove medicine koja je tada cvetala u Atini, odmah prelazi na analizu (simptoma) i uzroka političke patologije koja je zadesila Atinu. Izjednačava prirodne i socijalne uzroke (kuga, građanski rat) patologije (razaranja) poretka. Rđavijih stanja od kuge i rata nema. I rat i prirodna nepogoda (kuga) rađa stanje bezvlašća i neporetka. Izdvajamo ta dva kanonska mesta. „U miru i boljim okolnostima i države i pojedinci imaju bolje sklonosti, kada im ne manjka ono što im je nužno; ali rat koji nas lišava lakog pristupa dnevnim potrebama nasilan je učitelj“.

Sve što je u mirnom i građanskom stanju vrlina dobija drugo značenje u stanju građanskog rata. Otuda su reči promenile svoje običajno značenje reči. Tako su držali nerazboritu smionost privrženošću prijateljima, oprezno delanje kukavičlukom, a razboritost su označavali kao plašljivost. Kuga je, isto tako, potaknula prekomjerni i iracionalni strah, sve do nekontrolirane borbe za sigurnost i elementarna dobra, što je vodilo moralnom slomu i rastakanju ujedinjujućih oslona države. „Kuga je bila početak velikog bezakonja u gradu. Jer, svatko je bio spreman biti drskiji u stvarima u kojima je uživao samo u tajnosti, zbog iznenadne promjene kako za one koji su bili imućniji ali su iznenada umrli, tako i za one koji prethodno nisu posjedovali ništa, ali su naglo došli do imovine. Stoga su smatrali da je prikladno da ono što imaju brzo iskoriste, misleći prije svega na ugodu, smatrajući sebe i svoju imovinu jednako efemernim. Nikome nije stalo do dodatnih muka radi nečega što se dotad činilo plemenitim ciljem. Od toga ih nije odvraćao ni strah od boga, ni zakoni ljudi. Gledajući ljude kako umiru bez razlike, prosuđivali su da je svejedno jesu li pobožni ili ne, budući da niko nije predviđao da plati kaznu za svoje zločine, nego je nad njim visjela mnogo veća kazna koja je već bila izrečena, pa je bilo razumno da se od života dobije nešto zadovoljenja prije konačnog pada“ (Tukidid).  

Mada su rat i kuga najteže nepogode koje razaraju socijalno i političko telo države, trećem uzroku, neograničenoj žudnji za vlašću (hubris) posvećena je posebna pažnja. Nakon što je analizirao simptoma bolesti, Tukidid se posvetio analizi socijalnih i političkih učinaka krize. Tukidid, mada ga je Perikle, izložio najsurovijoj kazni koju je Atina poznavala (ostrakizmu), posebno se bavi karakterom Periklove vladavine i vođstva. Uzroci korumpiranja atinskog javnog života su u nesposobnosti i demagoškoj prirodi Periklovih naslednika. Narod je izabrao Perikla jer je držao da je „najsposobniji da ispunjava potrebe države kao celine“; „dok je bio na čelu države u vreme mira upravljao je na umeren način“; „ograničavao je narod a da nije ograničavao njegovu slobodu“, Sažeto, kako to u zaključnoj rečenici piše Tukidid, mada mu je „vladavina bila nominalno demokratska, to je u biti bila vladavina prvog građanina“. Potom sledi dijagnoza: „Njegovi naslednici, koji su bili uglavnom podjednaki, počeli su, udvarajući se demosu, borbu za mesto prvog građana“.

Hubris (nezajažljiva borba za moć) jedan je od najvažnijih razloga korumpiranja javnog života. Odnos hubrisa i demokratije pripada najsnažnijim mestima u političkoj teoriji. Ono čemu nas uči Tukidid jeste da su dva destruktivna sentimenta pogubna za demokratiju: ekstremni (egzistencijalni) strah i ekstremna želja za moć, praćena ohološću, arogancijom, megalomanijom i bahatošću. Otuda uzrok razaranja demokratskog poretka Atine nije samo neuspešna ekspedicija na Siciliju, već na prvom mestu hubris političkih vođa, koji je, udružen sa iracionalnim strahom, iscrpio fizičke i moralne temelje države.

Demokratija je krhka vladavina. Želja za moć razigrava i vitalizira politički život. Ono što jeste poteškoća je da preterana žudnja za političkom moći nosi u sebi samo-destruktivna svojstva i zakonito razara političko telo koje pokreće. Dakako, ona je pogubna i za samog vlastodršca. Politički život u Srbiji pokazuje upravo ova svojstva. Nezajažljiva želja za vlašću, osnažena egzistencijalnim strahom koju nam je donela pandemija, rastače politički poredak koji se sve više urušava u stanje bezakonja, anarhije i nesigurnosti. Razaraju se socijalni, politički, simbolički „sigurnosni alati“ kojima se društvo bori protiv straha i neporetka. U Srbiji su na delu dva egzistencijalna straha: strah od prirodne nesreće (pandemija) i strah od neporetka. Na delu je osobita simbioza straha vlastodržaca i straha građana. Vlast ne veruje građanima, pa otuda osobito stanje „policijske države“. Podjednako, narod ne veruje u vlast, koja je tehnologiju zavođenja („dobrovoljno ropstvo“) i pacifikacije otpora zamenila otvorenom i neskrivenom represijom i nepoverenjem prema građanima.

Razorena je civilna teologija (Hobs) društva, društvo se sve više urušava u osobito „prirodno stanje, pogubili su se ujedinjavajući principi (legitimiteta) koji olakšavaju tegobe vladavine i vlastodršcima i građanima. Sila i strah nisu titulus (Guizot). Pandemija straha dodatno je omogućila vlastodršcu da kakvu takvu koprenu kvazilegitimne vladavine preruši u otvorenu uzurpaciju. Zaboravlja da je vladavina koja uzurpira slobodu i moć svojih građana „kuća na pesku“. Ako se može reći da su neke evropske države i posegla za osobitom formom „ustavne diktature“ koja jako podseća na ovlasti republikanskih diktatora Rima (Mađarska, Bavarska), šta je dakako veoma sporno, u Srbiji se ni to nije dogodilo. Vlastodržac se proglasio svenadležnim. U nagoveštaju je osobita forma „ golog života“ koju sjajno razmatra naš kolega Nenad Dimitrijević.

Uz sve rizike da pojednostavim, pandemija straha opominje na tri temeljne stvari koje značajno menjaju pojam političkog u savremenosti. Prva je: naraslo javno nepoverenje i prezir prema demokratiji. Demokratija je krhka. Demokratija traži posebne uslove i građanske vrline. One se teško generiraju, još teže održavaju. Otuda i nije glavni problem, kako nas podseća Monteskje (Montesquieu), koliko vrlina treba republika (demokratija); već kako da se izbegne stanje da se republika ne uruši u otvorenu despotiju.

Druga je normalizacija „novih despotija“ (Keane). Nova pošast natkrila je savremena politička društva, te je nastala pošast „novih despotija“, režima koji se rugaju predstavničkim, odgovornim i nadgledanim vladavinama. Pandemija korone dodatno je legitimizirala i osnažila demonstracijski uticaj „oligarhijskog kartela autokrata“ (Si Đi Pinga, Putina, Lukašenka, Erdogana, Orbana). Dakako i lokalnih (Vučića, Đukanovića) koji vraćaju u javni prostor arhaičnu figuru „gospodara“.

I treće: pandemija straha ipak pokazuje da prostor bivše Jugoslavije nije više sistem spojenih političkih posuda. Sve su veće razlike između režima moći u regionu. I ovlašan pogled upozorava nas da se u regionu rađa istodobno i nova generacija lidera čija politička komunikacija itekako utiče na oblikovanje i stvaranje „javnog ozračja“ koje olakšava – ili otežava – građanima tegobe egzistencijalnog straha koje je donela pandemija korone.

 

Milan Podunavac je profesor političke i konstitucionalne teorije i političke kulture na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu i na Humanističkim studijama Univerziteta Donja Gorica u Podgorici. Bio je osnivač i prvi predsjednik Balkanskog udruženja za političke znanosti. Autor je sedam knjiga iz područja političke teorije, te koautor još dvije.