SAMO EVROPSKA UNIJA MOŽE NA ZAPADNI BALKAN DOVESTI RUSIJU I TURSKU – AKO BUDE ODLAGALA VLASTITO PROŠIRENJE NA TO PODRUČJE

Dusan Reljic
(Foto: SWP)

Piše: DUŠAN RELJIĆ

Isključivo same sebe treba da se plaši Evropska unija (EU) umesto da olako prihvata fantazije o tome kako Rusija na prostoru bivše Jugoslavije uspostavlja sve jači uticaj. Jer samo kopnjenje političke verodostojnosti i ekonomskog značaja EU otvara put spoljnim silama na takozvanom Zapadnom Balkanu. Stvarnu sposobnost da i taj deo jugoistočne Evrope pretvori u svoj politički, vojnopolitički, pravni i ekonomski sastavni deo – da ga integriše – poseduje samo Evropska unija. Njene članice, međutim, mogu i da prepuste jugoistočnu Evropu trvenju onih koji bi na tom prostoru nesumnjivo hteli da imaju više uticaja: Rusiji, Turskoj, Kini kao i pojedinim islamskim državama. Vodeće zemlje EU treba da odluče šta im je po volji.

 

U Briselu je početkom veka, posle okončanja ratova za nasleđe jugoslovenske federacije, utvrđen, uz blagoslov SAD, plan (pod imenom Evropska strategija sigurnosti, 2003) s ciljem da se ostvari trajna stabilnost na kontinentu. Osnovno sredstvo za ostvarenje tog plana u jugoistočnom delu kontinenta treba da bude privođenje svih zemalja naslednica jugoslovenske federacije i Albanije do članstva u EU. Ostvarenje integracije Zapadnog Balkana u EU ne može, ni teoretski, da bude ometeno ruskim ili turskim ili bilo kojim nastojanjima „trećih“ činilaca. Ugroženo je, jedino, stalnim odlaganjem ulaska preostalih zemalja Zapadnog Balkana u EU i njihovim guranjem u sve neizvesniju budućnost. Uzrok tome su, pre svega, sve teže ekonomske protivrečnosti u procesu evropske integracije i, posebno, neuspeh ekonomske tranzicije bivših socijalističkih država. Na taj suštinski problem nadograđuju se nedosledna politika proširenja EU, posebni politički prioriteti nekih od moćnijih članica EU kao i oportunizam članica EU u jugoistočnoj Evropi koje proces proširenja koristi za svoje nacionalne ciljeve.

Cilj evropske integracije je konvergencija unutar EU – znači približno izjednačavanje pravnih, ekonomskih i socijalnih prilika. Umesto toga, finansijska i privredna kriza koja je započela 2009.godine podstakla je divergenciju između država-članica. Grubo rečeno: sever kontinenta (Nemačka, Holandija, nordijske države) podneo je krizu lakše i ekonomski ponovo napreduje, dok jug Evrope (Grčka, Italija, Španija, Portugalija) ne hvata ponovo korak. Tranzicija bivših socijalističkih država istočne Evrope trebala je da dovede do konvergencije sa starim članicama Unije. Umesto toga, čak i istočna Nemačka, u koju se prelilo dve hiljade milijardi zapadnonemačkih evra, nije uspela da se izjednači sa ostatkom države. Istok Evrope izgleda da je osuđen da ekonomski i socijalno trajno zaostaje za severozapadom kontinenta. Na području bivše Jugoslavije, tranzicija, uprkos tome što su Slovenija i Hrvatska ušle u EU, nije dovela do obećanih rezultata: o tome svuda svedoče niski životni standardi, gašenje „realne“ ekonomije (industrijske proizvodnje) i rasprostranjen osećaj beznađa kod mladih ljudi koji podstiče na iseljavanje prema severozapadu (slično kao kod vršnjaka na jugu Evrope).

Politika proširenja EU najvećim delom nije uvažila sve te očigledne protivrečnosti. Umesto toga, politički činovnici u Briselu nastojali su da ublaže neraspoloženje stanovništva EU (već nekoliko godina manje od 50 odsto žitelja EU podržava novo proširenje, a u Nemačkoj je taj udeo oko 20 odsto i među najnižim je od svih zemalja EU) time što su krenuli u postavljanje sve složenijih uslova za ulazak u EU. Kandidati treba da budu 110 odsto spremni, izjavio je svojevremeno bivši komesar za proširenje Štefan File. Očekivanje je bilo da će se „treniranjem strogoće“ prema mogućim novim članicama EU preduprediti ksenofobija u EU, što se, sudeći prema uspesima desničarskih populista na izborima u novije vreme, nije ispostavilo kao mudra taktika.

Podvrgnuvši politiku prošenja prvenstveno kretanju raspoloženja „narodnih masa“ na zapadu kontinenta, EU je zapostavila činjenicu da je njena finansijska i ekonomska kriza tokom protekle pola decenije bitno ekonomski unazadila tzv. Zapadni Balkan i time smanjila sposobnost zemalja regiona da se ekonomski i u svakom drugom pogledu približe Uniji. U nastojanju da se još pre članstva što više povežu sa EU, zemlje regiona su usmerile dve trećine svoje spoljne trgovine prema EU: pre svega u robnu razmenu sa Nemačkom, Italijom i u mnogo manjoj meri i drugim članicama EU. Bankarski sistem regiona je oko 90 odsto u vlasništvu manjeg broja banaka iz EU (uglavnom iz Nemačke i Italije i u manjoj meri iz Francuske, Austrije i Grčke). Kriza EU je dovela do smanjenja trgovine, povlačenja kapitala zapadnih banaka i maltene potpunog zamiranja investicija iz EU u region. Doznake migranata su takođe opale.

Kako nema naznaka da će u dogledno vreme oživeti privreda EU i „povući“ za sobom i Zapadni Balkan, zemlje regiona tragaju za novim ekonomskim partnerima – u Kini, Rusiji, Turskoj, arapskim zemljama i svugde drugde gde ima privrednog rasta. Dugoročno, time nastaje osnova i za jači politički uticaj tih država, no već sami geografski činioci čine pomisao na članstvo, npr. Srbije, u Evroazijskoj uniji, pod pokroviteljstvom Moskve, smešnom. Kao što niko na prostoru bivše Jugoslavije, čak ni prvaci SDA u BiH niti Hašim Tači u Prištini, ne haje za pozive turskih vladalaca da valjda zajedno, s Turskom na čelu, koračaju u pravcu Evropske unije – u trenutku kada se sama Turska ubrzano udaljava u drugom pravcu.

Jedini bitan odraz ekonomskog sunovrata u regionu na strategiju Evropske komisije za proširenje EU bilo je ustanovljavanje novog težišta delovanja: pojačanog nadzora EU nad ekonomskom politikom zemalja-kandidata. Velika zaduženost i velike rupe u državnim budžetima u većem delu regiona očito su prizvale sablast „grčkog scenarija“ na Zapadnom Balkanu. Ukoliko bi još jedna grupa zemalja postala nesposobna da vraća svoje dugove, nastala bi opasnost da bi EU morala možda i za njih da preuzme jemstva ili čak stavi na raspolaganje nove kredite. Zato EK želi da pojačano nadzire ekonomske i fiskalne politike zemalja-kandidata i mogućih kandidata za članstvo.

Ipak, rat u Ukrajini probudio je pojedine donosioce odluka u Evropi i doveo do toga da je nemačka vlada sazvala konferenciju o unapređivanju ekonomske saradnje sa Zapadnim Balkanom prošlog avgusta u Berlinu. Zasad se, međutim, ne nazire da li bi ta akcija mogla da iznedri „Maršalov plan za Zapadni Balkan“ – a poduhvat tog značaja je neophodan kako bi se ponovo pokrenuli privredni rast i zapošljavanje i time zaustavilo srljanje regiona u grčke prilike.

Prioritet za vodeće članice EU u politici proširenja tokom proteklih godina godine bilo je nastojanje da se rasplete kosovski čvor. Kako vlasti u Beogradu i Prištini svrstavaju ulazak u EU u vrh svojih ciljeva, diplomate u Berlinu, Londonu i drugde koriste proces pristupanja kao sredstvo da reše i „albansko pitanje“ u regionu. Ovogodišnji izbori u Srbiji i na Kosovu zaustavili su, međutim, taj proces i trenutno je neizvesno kada i kojom snagom će biti obnovljen. U tom sklopu Rusija zaista ima bitnu ulogu – dokle god postoji veto Moskve u Savetu bezbednosti UN na članstvo Kosova u svetskoj organizaciji, Kosovo neće biti zaista međunarodno-pravno priznata država. No, ni Srbija neće moći da uđe u EU dokle god se ne nagodi s njenim vodećim članicama oko odnosa sa Prištinom. Međutim, rat u Ukrajini bi mogao i tu da donese promene: vođe u Beogradu i Podgorici na razne načine pokušavaju da ubede svoje zapadne sagovornike da ublaže uslove za ulazak njihovih zemalja u Uniju. Takvim popuštanjem bi Srbija i Crna Gora izbegle „rusko nadiranje“ na Balkan koje, kako uveravaju svoje zapadne sagovornike, osećaju sve više. Bilo bi, izraženo sportskim rečnikom, spektakularno ako bi ta finta zaista upalila.

Sasvim uspešan se, međutim, dosad ispostavio “grčki zahvat” kao sastavni deo politike proširenja EU: Atina već godinama blokira svako dalje napredovanje Skoplja prema EU i NATO jer želi da nadvlada u sporu oko imena Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije. Prilika za takve blokade data je samo dokle god je neka država kandidat za prijem u EU ili NATO. Zato je Slovenija ucenjivala Hrvatsku, zato se, ako nije samo predizborna dimna zavesa, Hrvatska sprema da ucenjuje Srbiju, zato Bugarska, Rumunija i Mađarska imaju „bilateralne“ zahteve u odnosu na manjinska pitanja spram svojih suseda koji još nisu u Uniji. Članice EU u jugoistočnoj Evropi bez zazora „nacionalizuju“ proces proširenja Unije.

Prijem novih članica u EU nije tehnički proces („ko ispuni uslove, napreduje…“) kao što se često prikazuje. To je politički proces zasnovan na interesu članica EU da jačaju stabilnost i sigurnost na kontinentu. EU je osnovana da bi se obuzdala moć Nemačke, kasnije su primljene Grčka, Španija i Portugalija (da bi se onemogućio povratak fašistoidnih sistema u tim državama), a onda i većina nekadašnjih članica Varšavskog ugovora (da bi se sprečio povratak komunističke vladavine i ruske hegemonije). Državama bivše Jugoslavije ponuđeno je članstvo da bi se posle neuspeha zapadnoevropskih zemalja u upokojavanju Jugoslavije dokazalo – urbi et orbi – da EU ipak uspeva da uspostavi stabilnost „u svom dvorištu“. Da li će sada strah od umišljenog jačanja ruskog uticaja u jugoistočnoj Evropi privoleti zapadne sile da ozbiljnije porade na ostvarivanju dobrih namera i velikih obećanja u odnosu na preostale kandidate za prijem u članstvo Evropske unije? To bi možda bila jedina korist od tolikog zla kojeg je proizveo rat u Ukrajini.


Autor je šef predstavništva njemačkog Instituta za međunarodnu politiku i sigurnost (SWP) u Briselu. Stavovi u ovom prilogu izražavaju isključivo njegovo lično mišljenje.